Po­zna­ti po­zo­ri­šni, film­ski i te­le­vi­zij­ski re­di­telj Mi­lan Ka­ra­džić, po ro­đe­nju Nik­ši­ća­nin, o svom po­sljed­njem fil­mu ,,Gor­či­lo”, ko­ji je upra­vo imao uspje­šnu pre­mi­je­ru u „Splen­di­du”, a dan ka­sni­je i u Pod­go­ri­ci, na­šao je vre­me­na da se u neo­pi­si­voj gu­žvi is­pred bi­o­sko­pa ,,Si­ne­pleks” obra­ti i na­šim či­ta­o­ci­ma. Ka­da su u pi­ta­nju te­le­vi­zi­ja i film pre­po­zna­je­mo ga po ostva­re­nji­ma ,,Bu­dva na pje­nu od mo­ra”, ,,Pa­re ili ži­vot”, ,,To to­plo lje­to”, ,,Pre­mi­jer”, ,,Pro­me­ni me”, ,,M(j)ešo­vi­ti brak”, kao i ,,Oža­lo­šće­na po­ro­di­ca”.
● Da li se na­kon pre­mi­je­re pr­vi uti­sci po­la­ko sli­je­žu?
- Ne još, još se ne mo­že re­ći da se baš sve sli­je­že. Ve­če­ras je bi­la pod­go­rič­ka pre­mi­je­ra, ali što se ti­če pre­mi­je­re u ho­te­lu ,,Splen­did”, u Bu­dvi, mo­gu vam re­ći da su re­ak­ci­je bi­le sjaj­ne. Bi­lo je do­sta smi­je­ha, su­za, apla­u­za, sve­ga ono­ga što za­i­sta vo­lim ka­ko u po­zo­ri­štu ta­ko i u bi­o­sko­pu. Da­kle, u pi­ta­nju su sna­žne emo­ci­je, a to je ne­što što je ujed­no i naj­o­snov­ni­je u mom cje­lo­kup­nom ra­du i sve­mu ono­me što sam do sa­da ostva­rio. Ta emo­ci­ja je pre­pla­vi­la sa­lu u naj­po­zi­tiv­ni­jem smi­slu i ja sam ve­o­ma za­do­vo­ljan.
● Po če­mu bi se ovaj film mo­gao iz­dvo­ji­ti u od­no­su na Va­še ra­ni­je fil­mo­ve i ostva­re­nja?
- Ovo je, ipak, je­dan moj ma­li amar­kord - sje­ća­nje na 1968. go­di­nu, ka­da sam bio kli­nac. Tu sam ugra­dio svo­je sli­ke iz dje­tinj­stva, svo­ja osje­ća­nja i od­no­se pre­ma ro­di­te­lji­ma, stri­če­vi­ma, uja­ci­ma i rod­bi­ni. Sve to je sa­dr­ža­no u ovom fil­mu, a ko­li­ko smo svi za­jed­no uspje­li u to­me, vi­dje­će­mo.
● Ka­da upo­re­di­te film i pred­sta­vu, šta je to što je osta­lo isto, a šta se pro­mi­je­ni­lo?
- Iz pred­sta­ve je osta­la ista ona osnov­na pri­ča. Sa­da sam, sa Mi­jom Ka­ra­dži­ćem, pi­scem i sce­na­ri­stom i mo­jim sjaj­nim sa­rad­ni­kom, do­dao no­ve li­ko­ve i ma­lo vi­še ih raz­ra­dio. Pro­sto, film je jed­no­stav­no mo­rao da iza­đe iz ku­će, iz so­ba, da ide po li­va­da­ma, po šu­ma­ma, pla­ni­ni, i tu se ustva­ri i raz­vi­la pri­ča. Uve­li smo, pri­je sve­ga, lik ge­o­me­tra ko­ji do­la­zi da mje­ri i pre­mi­je­ra­va i pra­vi tra­su za bu­du­ći ma­gi­stral­ni put, i zbog to­ga je sa­da ci­je­lo se­lo uz­bur­ka­no i uz­bu­đe­no. Stra­sti, li­va­de, ima­nja, sve se po­kre­nu­lo, sve ono što i da­nas ži­vi.
● Što oče­ku­je­te od pu­bli­ke? Da li ste „Gor­či­la” na­mi­je­ni­li ne­kom po­seb­no?
- Ovaj film sam ra­dio za naj­ši­ru mo­gu­ću pu­bli­ku i sva­ki moj film, se­ri­ja ili pred­sta­va ra­đe­ni su za naj­ši­ru pu­bli­ku. Imam sa­mo jed­nu že­lju, a to je da se ovaj film što vi­še gle­da, jer ako on do­stig­ne gle­da­nost ko­ju oče­ku­jem on­da će to da mi omo­gu­ći i sle­de­ći film, a sle­de­će go­di­ne će­mo ra­di­ti no­vi.A.ĆU­KO­VIĆ


Re­ži­ra i za naj­mla­đe

Mi­lan Ka­ra­džić je di­plo­mi­rao po­zo­ri­šnu re­ži­ju u kla­si pro­fe­so­ra Mi­ro­sla­va Be­lo­vi­ća i Ni­ko­le Jef­ti­ća na FDU u Be­o­gra­du, 1986. go­di­ne, pred­sta­vom „Don Žu­an” u SKC-u. Stal­no je za­po­slen kao umjet­nič­ki di­rek­tor i re­di­telj u po­zo­ri­štu ,,Bo­ško Bu­ha” u Be­o­gra­du gdje je re­ži­rao oko 30 pred­sta­va uz ko­je go­di­na­ma od­ra­sta­ju naj­mla­đi Be­o­gra­đa­ni.
Mi­lan Ka­ra­džić ipak ne za­po­sta­vlja ni od­ra­slu pu­bli­ku po­sta­vlja­ju­ći na sce­nu mno­ge sa­vre­me­ne ko­ma­de. Re­ži­rao je u go­to­vo svim be­o­grad­skim po­zo­ri­šti­ma, kao i u Ni­šu, No­vom Sa­du, Pod­go­ri­ci, Tiv­tu, Som­bo­ru, Vr­šcu, Le­skov­cu, Za­je­ča­ru...
Do sa­da je osvo­jio dvi­je Ste­ri­ji­ne na­gra­de, na­gra­du ,,Bo­jan Stu­pi­ca”, na­gra­du ,,Ar­da­li­on” za re­ži­ju na užič­kom Ju­go­slo­ven­skom po­zo­ri­šnom fe­sti­va­lu, na­gra­du ,,Gi­ta Pre­dić” za re­ži­ju u po­zo­ri­štu ,,Bo­ško Bu­ha”, na­gra­du ,,Jo­a­kim Vu­jić” i mno­ge dru­ge.